Dobrodošli

Stomatološka ordinacija ,,Dr Zlopaša" nalazi se u Bulevaru dr Zorana Đinđića 211 na Novom Beogradu. Dr Blažo Zlopaša oralni hirurg poznat je po tome što je prvi u bivšoj Jugoslaviji počeo da se bavi ugradnjom implantata. Nakon višegodišnjeg boravka u Švajcarskoj rad nastavlja u svojoj ordinaciji u Cavtatu (Dubrovnik). Stečena znanja na najpoznatijim svetskim klinikama dr Zlopaša primenjuje u svojoj ordinaciji, a na stručnim skupovima , simpozijumima, kongresima i stomatološkim nedeljama upoznaje stomatologe sa inovacijama u stomatologiji što je značajno doprinosilo izmeni shvatanja i modernizovanju struke na prostorima bivše Jugoslavije. Ordinacija dr Zlopaše bila je poznata i po uvođenju najsavremenijih dostignuća u stomatološkoj protetici-metalkeramička tehnika , atečmenske veze i primena retencionih kopči kod totalnih proteza.
Ratna događenja učinila su da svoju uspešnu karijeru dr Blažo Zlopaša nastavlja na Novom Beogradu , a uspešnu karijeru oca nastavlja  kćerka dr Tamara koja vodi ordinaciju nakon devetogodišnjeg boravka u Americi. Doktorka Tamara se takođe za vrijeme boravka u New Yorku usavršavala na klinici najpoznatijeg i najslavnijeg američkog i svjetskog implantologa profesora dr Leonarda Linkovva pionira svjetske oralne implantologije , gdje se i dr Zlopaša specijalizirao iz domena implantologije , a znanja iz oralne hirurgije stiče  na specijalizaciji kod profesora Uga  Pasqualinija . Ordinacija se bavi implantologijom , paradentologijom , savremenom estetskom protetikom , konzervativom , a ortopediju vilica vodi renomirani profesor Stomatološkog fakulteta u Beogradu dr Predrag-Peco Nikolić , direktor Klinike za ortopediju vilica na stomatološkom fakultetu u Beogradu. Tretman odrežavanja higijene usta rade higijeničarke obučene u inostrenstvu.
Dr Blažo Zlopaša je implantolog iz Jugoslavije koji je održao najviše predavanja na značajnim svetskim skupovima što se može videti u ovoj prezentaciji.

POVRATAK OSMEHA, SIGURNOSTI I  SAMOPOUZDANJA  IMPLANTACIJOM

Mali je broj ljudi koji poznaju i koji su svesni obimnosti značaja i širine spektra funkcija koje poseduje nešto tako svakodnevno i na izgled prozaično kao što je smeh. Od svih bića, priroda je samo ljudsku vrstu nagradila ovim darom. Mnoga istraživanja ukazuju na to da se osmeh na socijalne stimuluse javlja u osmoj, a glasan, razgovetan smeh već je u dvanestoj nedelji života.

Prvobitna funkcija izražavanja emotivnog stanja se obogaćuje i sve većim intezitetom se širi u periodu  od druge do pete godine kada smeh osvaja i funkciju komunikacije sa sredinom. Treba naglasiti činjenicu koja ukazuje  na to da se  osmeh i smejanje učenjem, menja, obogaćuje i da praktično raste zajedno sa čovekom i postaje pravi pokazatelj  njegovog „unutrašnjeg stanja“. Bez obzira na to što su osmeh i smejanje vid emotivnog, subjektivnog izražavanja, osnova im je ipak duboko socijalna. Što se više razvijamo, odrastamo, sve više na površinu usplivava pravi socijalni karatker  ovog načina čovekove komunikacije.

Smejanje i osećanje smešnog je uvek prijatno  osećanje koje izaziva neobična, neočekivana i kreativna asocijacija. Ta kreativna asocijacija  ne sme da ugrožava sistem vrednosti onoga koga želimo da nasmejemo. Postoje ljudi koji su duhoviti i svojim smejanjem isprovociraće kod sagovornika osjećanje smešnog i prijatnosti, a narodski rečeno to je ono „udri brigu na veselje“.

Smejanjem unapeđujemo duhovitost iz subjektivne u istinsku socijalnu veštinu. Ljudi koji poseduju takvu sposobnost smejanjem i humorom ostvaruju snažnu socijalnu dobit, izazivaju prijatno raspoloženje u komunikaciji sa okruženjem zbog čega  su omiljeni, a pretpostavlja se da su intelegentniji  zbog slobodnijeg,  kreativnijeg kombinovanja mentalnim predstavama  i zbog svega gore navedenog postaju privlačniji u očima suprotnog pola. Topli osmeh je univerzalni jezik ljubaznosti. Osmeh je uvek inspirisan drugim osmehom, a ako  imaš prijatelja bez osmeha-kaže jedna narodna-pokloni mu svoj. Za osmeh je potreban samo trenutak, ali utisak i sećanje drugog na njega dugo traje. 

Smeh i smejanje kao veština duhovitosti, ponekad može da se koristi kao odbrambeni mehanizam, jer smehom i smejanjem tok komunikacije može da se usmeri u prijatnom smeru.

Napred kazano razbija snažno usađenu predrasudu da osmeh  nije samo najlakši  način da se „vide lepi beli zubi“ (bilo da su svoji ili „tuđi“-veštački) ili izraz nečijeg „emotivnog stanja“, pored toga što je osmeh jedan od osnovnih i najvažnijih kanala komunikacije ljudske vrste, a osmeh je daleko više i od toga.

Gubitkom zuba narušava se harmonija lica i funkcionalna harmonija mastikatornog sistema, a time i njegov osmeh. Narušavanjem ove harmonije čovekova komunikacija praćena je nesigurnošću i gubitkom samopouzadnja.

Gubitkom zuba poremećeni prirodni sklad u usnoj duplji zahteva restauraciju protetskim radom, a što je mnogo lakše kod delimične bezubosti koristeći prirodne zube kao sidrišta. Kod totalne bezubosti rehabilitacija je složeniji postupak. Mobilnim, nestabilnim i nekonfomnim akrilatnim protezama narušena harmonija ne može se u potpunosti rehabilitovati, kako sa estetskog, a još teže sa funkcionalnog aspekta.

Rehabilitacija invaliditeta sa totalnim nekomfornim protezama umanjuje i kvalititet  komunikacije, jer „igranje“ proteza u usnoj duplji, čovek, ako ne u potpunosti, ipak  gubi onaj najlepši dar kojim je obogaćena ljudska vrsta, osmeh i smejanje.

Ugradnjom implantata usmerava nas na razmišljanja i proučavanja šta za čoveka znači povratak izgubljenog  osmeha, koji je sasvim sigurno drugačiji sa izgubljenim zubima  ili mobilnim protetskim radovima u ustima. Od kolike je važnosti smejanje čoveka za njegovo psihičko i fizičko zdravlje naučno prilazi  američki lekar Henri Robinstejn u  svojoj objavljenoj knjizi „Psihosomatika smeha“. Ponavljam, sva proučavanja smeha  Robinsteijna bazirana su takođe na zdravim zubima. A koliko li je tek važno povratiti čoveku taj osmeh i restaurirati njegovu narušenu funkciju i estetiku, i sa implantatima vratiti mu treću deceniju uvećavajući mu i kvalitet života!?